Saopštenje za javnost – iz ugla onog ko ga prima i objavljuje

Ne znam kako i kad sam dospjela na prvu listu za slanje saopštenja za medije, ali već skoro dvije godine ih primam u velikom broju. Nešto mi bude upućeno kao blogeru (Cyber Bosanka), nešto kao pomoćniku urednika na Zenica Online, a od nedavno i kao uredniku Intermezzo.ba. Uglavnom, sva saopštenja koja meni dolaze namijenjena su online medijima, a sad ću vam pisati kako se ja sa njima snalazim i na kakve probleme pri tom nailazim.

Nisam išla u školu koja se bavi ovom problematikom i morala sam u hodu učiti na praktičnim primjerima šta i kako raditi. Kada sam prvi put dobila saopštenje neke agencije (ne sjećam se tačno o čemu se radilo) nije mi bilo jasno otkud to kod mene. Kao bloger sam uvijek pisala samo ono što mene lično dotakne ili inspiriše na neki način, pa mi primanje bilo kakvih saopštenja u toj ulozi nije bilo jasno.

Kao dio ekipe Zenica Online pisali smo uglavnom o onome što se odnosi na Zenicu i Zeničane ne želeći praviti od tog magazina portal opšte namjene, a nismo htjeli ni da bude informativni. I u skladu sa tim sam se odnosila i prema saopštenjima. Objavljivala bih uglavnom ono što je stizalo iz grada od strane pozorišta, nekih udruženja i sportskih klubova. Kao za inat, u mom gradu jako malo organizacija inače šalje obavijesti medijima. Mislim da uglavnom još uvijek nisu svjesni tih mogućnosti i ne znaju da bi sa takvom praksom mogli značajno skrenuti pažnju na sebe. Ali zato umjesto tema vezanih za Zenicu dobijamo saopštenja o raznim proizvodima, dešavanjima, koncertima u raznim gradovima i sl. Bez ikakve najave takva vrsta obavijesti se svakodnevno slijeva u naš inbox i nakon ovoliko vremena apsolutno sam sigurna da 90% ljudi koji ih šalju nikad nije ni pogledalo naš magazin. Da jesu vjerovatno bi nas skinuli sa liste jer mi to nikad nismo objavili, osim u par situacija kad bi nas neko nazvao telefonom i objasnio nam zašto nam šalje saopštenje, a mi pronašli potencijalnu vezu sa Zenicom.

Za Intermezzo.ba (koji postoji već dugo vremena i mijenjao je svoj koncept od klasičnog news portala ka ovom prema kojem ide sada) je sasvim normalno da stižu saopštenja svih mogućih vrsta. I zaista tu bude svega, od onog što je zanimljivo za portal do onih nad kojima stanem i zapitam se “Od kud ovo?” Neke objavim u izvornom obliku, neke malo doradim, a jedan dio završi u kanti. I radeći to već neko duže vrijeme mislim da sva saopštenja mogu svrstati u nekoliko kategorija.

1. Saopštenja koja objavljujem bez “dotjerivanja”

Ovo su saopštenja koja su napisana pismeno, bez grešaka. Sadrže u sebi sve potrebne informacije i odnose se na konkretan događaj ili novost koju kompanija / udruženje saopštavaju. Uklapaju se u profil medija kojem su upućena te sadrže bar jednu odgovarajuću fotografiju kao ilustraciju teksta.

Problem kod ovih saopštenja – vrlo rijetko dobijam takva.

2. Saopštenja koja objavljujem uz korekcije

To su saopštenja koja smatram zanimljivim za čitaoce „mojih“ medija ali su napisana loše, preopširno ili uz vrlo malo informacija. Moram ih skratiti ili potražiti dodatne informacije, a najčešće su slabo ilustrovana pa moram i slike sama tražiti. Zahtijevaju puno posla i lično ih ne volim.

Zašto ih objavljujem? Zato što najčešće dolaze od strane kulturnih ustanova, galerija, muzeja, udruženja i sličnih “neprofitnih” organizacija, pa razumijem da ih piše neko ko to radi uz neki drugi posao i ko baš i ne zna kako bi to tačno trebalo raditi.

3. Saopštenja koja bi trebala nositi naziv PROMO tekst (uz plaćanje, naravno)

Nažalost, ovakve najviše dobijam. I voljela bih da dolaze samo meni u inbox jer bi ostali bili pošteđeni muka. To su vam ona saopštenja koja pročitate i pomislite u sebi “Ok, i šta se vi sad meni tu hvalite?!” U njima se nađe mnogo onih “naj”, a možete ih prepoznati i po tome što vam na prvi pogled ne bude jasno ni o čemu se konkretno radi . Često mi se čini da se samo izmišljaju povodi za slanje takvih saopštenja ne bi li se što više po medijima pisalo o određenoj kompaniji ili proizvodu.

Šta radim sa njima? Iskreno, nekad ih objavim, ali vrlo često ne. Posebno ona koja ni sama nemam živaca čitati pa idem logikom da ni ostale tako nešto vjerovatno ne bi zanimalo.

Možda nisam najpogodnija osoba za savjetovanje, ali iz mog ugla na kraju mogu dati par savjeta onima koji pišu i šalju saopštenja.

• Dobro razmislite šta želite postići saopštenjem prije nego ga napišete i pošaljete. Pri tom mislim prvenstveno da ocijenite ko su ljudi koji treba da ga vide, odnosno kome je namijenjeno. Kako Dragana Đermanović u svom postu kaže “mediji su samo kanali komunikacije između kompanije i čitaoca”. Zato pažljivo odaberite koga i o čemu obavještavate. Kliknite koji put na portal pa vidite ima li na njemu mjesta za vaše saopštenje.
• Saopštenje napišite pažljivo, sve važne informacije navedite u njemu i šaljite fotografije ili link sa kojeg se mogu skinuti. Ne žurite, prekontrolišite sve nekoliko puta prije nego kliknete “send”. Da se ne desi (kao što se često dešava) da dobijem saopštenje pa nakon njega dođe još jedno koje kaže “imamo grešku”, pa onda sljedeće koje u sebi ima slike i sl. Da, dešava se i to.
• Nemojte pretjerivati. Nekad se desi da imate potrebu poslati nekoliko saopštenja u kraćem vremenskom periodu i zaista su male šanse da vam sva budu objavljena. Radije nekako više dešavanja navedite u jednom ili dva saopštenja nego da za sve šaljete posebno.

Ono što moram reći na kraju jeste da najveći broj tih saopštenja ne doživi veliku čitanost (pratim statistike), a još tužnije je što je u većini slučajeva agencijama ipak bitnije koliko ih je medija objavilo nego da li je to neko pročitao. Ako želite da budete i čitani, onda se morate truditi još više.
A o tome kako postići i to ću nekom drugom prilikom.