Tako se ovdje radi – priča o 5 majmuna

Mislim da sam priču pročitala u knjizi Chrisa Guillebeauea, ali nisam 100% sigurna. Moguće da je i vi već znate, a za one koji ne znaju priča ide ovako.

U jednom kavezu je bilo zatvoreno 5 majmuna. Na kanapu iznad njih bio je okačen grozd banana. Kad bilo koji majmun ogladni i krene da se penje prema bananama, njega i sve ostale majmune zaliju hladnom vodom. To se ponavlja – pokušaj dolaska do banana -> hladna voda. Nakon nekog vremena, čim bilo koji majmun krene da se penje prema bananama, ostali ga uhvate i ne daju mu da se popne jer znaju da za sve nakon toga slijedi hladan tuš.

Zatim se zamijeni jedan majmun u kavezu. Novajlija ne zna šta se dešava kad krene prema bananama i čim ogladni krene prema njima. Ostala 4 majmuna automatski krenu na njega i ne daju mu, nalupaju ga po glavi ako treba. Novajlija odustane jer penjanje prema bananama dovodio do batina i zaključi da to ne smije da se radi.

Zamijeni se još jedan majmun. Ponavlja se priča – pokuša da dođe do banana – dobije batine – odustane. Zapamti da se banane ne smiju dirati.

Tako se redom zamijene svi majmuni. Na kraju je tu novih 5 majmuna koji više ni ne pokušavaju da dođu do banana jer su dobijali batine zbog svojih pokušaja, ali pojma nemaju u suštini zbog čega. Oni i ne znaju za hladan tuš jer ga nisu doživjeli – njihovi prethodnici su ih sprečavali da se popnu i jedu.

Ova priča se često priča kao primjer onih “tako se ovdje radi” običaja, koje često imamo u životu, a i u poslu. To su ona pravila koja postoje a niko ih ne zna racionalno objasniti.

Na nju liči i priča o ženi koja je uvijek kod spremanja ribe sjekla na ribi glavu i rep i tako je pekla. Kad su je pitali zašto to radi rekla je da je tako vidjela od svoje mame. Kad su pitali mamu zašto to tako radi ona je rekla da je to vidjela od svoje mame. Na kraju se ispostavilo da je njena mama imala malu tavu i morala je ribu tako skraćivati da bi je mogla ispeći. Njena kćerka i unuka su, bez obzira na veličini tave nastavile da ribu sijeku na isti način jer se to “tako radi”.

Ima takvih priča dosta. Neke od njih nam je pričao i Vladimir Vulić na ProactiveX na Kozari nedavno. U suštini, poruka predavanja je da stalno trebamo preispitivati svoja pravila.

Ili možda bolje reći – ako se radi o firmi ili organizaciji – da za svako pravilo moramo imati objašnjenje – zašto je to tako. Ako nemamo neko racionalno i pametno objašnjenje – možda nam je pravilu istekao rok upotrebe.

Jednako je i u životu – nije loše pogledati oko sebe i u sebe, te napraviti analizu stvari koje radimo. Ustanoviti za sve njih zašto to tako radimo. Sasvim je moguće da bi s nekim novim pravilom i naš život postao jednostavniji i smisleniji.